Paukovo delo

Slušam ptičje reči
koračajući kroz šumu
uskom kozjom putanjom
sve strmijom i tanjom,
kad paukova mreža
put mi najednom prepreči.
Sred mreže raskoračen
pauk gazdinski stao
kao seljak na njivi
koju je uzorao.
Mogla sam pokretom ruku
zderati to pletivo,
svu paukovu muku
smrsiti u klupče sivo,
ali mi beše žao.
Udarih šumom levo
kroz duboku čestu svežu:
ko zna što je pauk snivo
dokle je pleo mrežu;
i on je možda srce
u tanane niti preo,
u mrežu ga stvorio svega.
Obazrem se još jednom
iza granja na njega,
i vidim kako i on
za mnom se obazreo.

Stasaj, brže, dete

Srećnog jednog jutra kada se prenete,
zemlja uveliko biće izgrađena.
Stasaj, stasaj brže, dete,
da budeš i ti mlada, orna smena,
da i ti svoju snagu i ramena
staviš u temelje zgrade započete.

Stasaj, da i ti ispreplićeš ruke
u putove što se po svoj zemlji grade,
u dovratke kuća, u mostove luke,
domovina te iščekuje, ište.
Ne daj bez tebe sve da se poradi,
uzrasti da i ti daš svoj zanos mladi
za neizmerno ovo gradilište.

Stasaj, stasaj brže, da se sliješ u ta
mladićka na rad jurišanja smela,
taj vihor koji sve prepreke guta.
Stasaj da podviga ostane i tebi,
da se bez tebe završila ne bi
velikog ovog preporoda dela.

Stasaj da živiš u zemlji koja je
ponikla iz naše ljubavi i muka,
da ne daš da iko nanese joj vreda.
Stasaj da gaziš putovima što su
ispod tvojih se zabeleli dlana;
na njima ti ćeš videti i po noći
kao da ideš sred beloga dana;
na njima nećeš susresti zaseda
nikad, ni naići na kamen spoticanja.

Srećnog jednog jutra kada se prenete,
zemlja uveliko biće izgrađena.
Stasaj, stasaj brže, dete,
da budeš i ti mlada, orna smena,
da i ti svoju snagu i ramena
staviš u temelje zgrade započete.

Čas istorije

Do juče su preda mnom klupe
devojke smernih skuta kao u buba,
i savijale se oko mene sve tešnje
kao ladolež oko stuba.

Bivalo je ponekad na času
kao u svečanom pozorištu,
gorele su oči devojaka,
videla sam kako pogledom ištu
da istinu izvučem iz mraka.

I govorila sam ponekad s verom i žarom,
ponekad kao sveća sam
pred njima izgarala,
ali govororila sam o nedoživljenom, starom,
o onom što nisam ja stvarala.

A sad je došao veliki trenutak
o kome čovečanstvo davno sanja:
kad učenik treba učitelja da vodi.
Pustite me da sednem tamo u kutak
i pričajte vi meni sad o slobodi.

Istine sad vi preda mnom otvorite vrata,
oživite događaje i lica,
uvedite me u vrt činjenica
gde svaka stopa, svaka staza vam je
kao život rođeni poznata.

Neka me sto vaših ruku uvis digne
odakle se vide svi vaši podvizi,
sve ljute bitke,
neka sevnu preda mnom kao oštrice britke
pre nego što legnu u korice knjizi.

Vodite me na izvorišta
te nabujale prolećne vode
što pred sobom sve obara.
Vodite da čujem prvi smeh slobode,
pričajte vi sad kako se sloboda stvara.

Pričajte mi s ponosom, uz klicanja,
neka se svi našoj radosti čude!
Neka se prvo u našem razredu zbude
ono o čemu čovečanstvo večno sanja!

Devojka u prvomajskoj povorci

Promače s pesmom devojka borac
kroz vetar i miris majskog bilja,
kao kad je pošla u bitke,
na Đurđevdan, uz razvigorac,
uz dva brata, dva okrilja.

Čini ti se vidiš ranjena pada
i za srce se rukom hvata
ko sna da je teškog na njemu mora.
Kroz vatru, ispod puščanog grada,
juriša vojska snagom vihora.

Stid je junaku ne poginuti
za zemlju za koju u jutro rano
i devojka mlada uz pesmu gine.
Postoj, u detinjstvu još zgledano,
devojačko lice otadžbine!

Prolaze za živima poginuli -
mnogo ih ima: jezde, jezde.
Mogu li do kraja dana proći?
Prolaze redom planinske noći
kad su mrtve oči gledale zvezde.

Ko bi mogao ne voleti
zemlju čiji je svaki kutak
i čas: borba, stradanje teško.
Postoj, postoj, još koji trenutak,
ti, otadžbine lice viteško!

Na grobu streljanih đaka

Baštovan sedi hoda
kroz leje povrtnjaka,
u sumračni čas dneva,
već ko zna koji put u veku,
i čim mu se ruke pruže
da stabljiku koju odseku,
stane i okleva.

Žao mu je svake liske zelene,
toliko ju je zalio puta,
žao mu je svakog nedozrelog ploda!
neka još zri ta dinja žuta,
još joj se pije
i sunce i voda.

A kada padne veče,
pođe u polje malo,
kolena mu klecaju nejaka,
pođe gde streljano je palo,
najednom ko kad se trava seče,
bezbroj nedoraslih đaka.

Oklevale ni časa nisu
ruke njihovih ubica.
Jer šta su svi ti srpski
grlati, čupavi  đaci, -
prezrivo misle dželati, -
do čopor nepokornih lica
rođen da stvara bune,
i pravi čovek može mirno
u njih okrenuti plotune.

Jer šta su svi ti Soveni
ikad bili u svom veku
do razbojnici i zanesenjaci,
ili lažni sveci
što tobož plaču
kad biljku u povrtnjaku seku.

Baštovan sedi se osvrće,
čuje li mu ko teške misli:

"Ah, jadni mališani,

kako su se smirili i stisli

u kutu vlažne njive;

a plotove su nekad preskakali

i krali zelene šljive.

Kako sad kao zemlja ćute,

nijedan da se javi, ne sme;

a dan su vikali celi

kao da su bez ikakve brige.

Ah, jadni mališani,

u grob su mladi poneli

nedopevane pesme,

šestare, olovke i knjige.

Ko bi slutiti mogao

da se takvih nestašnih derana,

što svaki dan se u Srba rode,

i carevine mogu da plaše!"

Da je samo bog do slobode,

starac bi i ojađen tako

nekoliko celih dana,

kao u vremena stara,

kroz pesmu za njima plako.

Baštovan pomilova travu

na grobu gde ležala je skupa

četa dečaka i mladića

i ruka mu zadrhta seda:

ni trava ne sme zalud

da se gazi i čupa,

i travke su živa bića.

Proleće u Zagrebu

Prolazim kroz Zagreb ucvetani
prvi put posle rata.
Zaboravljeni bude se dani,
seta me vazdan hvata.

Oblak se beli ucvalog gloga,
kao u dečjoj priči.
Tu je možda pala suza mnoga -
na njih mi srebrne liči.

Cvetalo onde prvo crvenilo,
ko u jesen tamno, teško.
Tu je poslednji otkucaj bilo
srce čije viteško.

Tamo živice ugledam čestu
punu cveća modra, bela.
Devojka mlada se na tom mestu
borcu na vernost zaklela.

Zlatne kao sunce cvetova klice
ispred nekih okana.
Tu je ko dugo gledo iz tamnice
željan sunca i dana.

Nekoliko tek niklih jasika
trepte sred parka mala.
Tu su preplašena od ratnih slika
tri deteta zadrhtala.

Odnekud peva ptica bez predaha,
čuje se dece vrenje.
Otud je kroz miris puščanog praha
došlo oslobođenje.

Dečja vitica u Osvjenćimu

Živa još posle pet leta i zima,
vitica devojčice, kao gušter tanka,
leži u strašnom muzeju Osvjenćima,
i smeje se na suncu bez prestanka.

Vide se ruke majke, iako ih nema,
i kako joj prsti drhte i trnu;
vidi se kako dete na put sprema
i spliće mu u kosu slutnju crnu.

Vidi se ruka majke čvrsto steže
viticu da se do noći ne rasplete;
na majčinom licu vide se suza vreže,
vidi se kako se na nju smeši dete.

Krvnika ledenih vide se čete,
režu ljudske vlasi i denu u sena,
vidi se kako neko zemljom mete
kovrdže dece i teške kose žena.

Na hrpe neko gomila ih i baca
kao runa postrižena sa stada.
Vide se preplašene zenice staraca,
i ceo narod kako bukti i strada.

Vidi se što se rečju ne da izreći:
puna jare i žeravice vrata;
primiču krvnici tela dece peći
na dlanovima ogorelih lopata.

Vidi se uz staračkih kosa inje
vitičica kao gušter vitka i živa.
Vide se oči deteta široke, sinje,
mada mu prah na vetru već počiva.

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške...
i tako redom.

Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

Na Stražilovo idem

Na Stražilovo idem još za senke,
za magle mlečne nad poljem i Dunavom,
da gledam Brankove bregove i evenke
i sunce kako dolazi svetlim splavom.

Pridruži mi se, putniče na uranku,
što prvi kruniš rosu nenačetu,
da posmatramo rumenu jesen ranku
i list kako kriocem maše u letu.

Za mnom pođite jutros stopu po stopu,
jablanovi viti što lebdite vrh mosta,
i ti, konjaniče mladi u galopu,
za kojim pramen prašine na putu osta.

Pridružite mi se, žune grla carska,
što jecate kao devojke na rastanku,
dok nisu vrana plemena avarska,
dok nisu snegovi pali na grob Branku.

I ti, kome sećanja uvek me zovu,
iz mladosti zelene odnekud bani,
da s tobom prođem jutros po Stražilovu,
šumarkom rujnim kao da ga ko rani.

Na Stražilovo idem pa ko zna kada
u zoru će me videti ovi puti.
Pridruži mi se, sav svete, jutros sam rada
da gledam šumu Brankovu. Lisje žuti.

Noć u zavičaju

Noć je puna pitomih glasova,
kao glas popca krotka;
sušanj lišća, pad zrelih krušaka.
Najednom s tamnih drumova
kevtanje pušaka.

Uzavreo vazduh se talasa,
izlaze ljudi na pragove,
srca u dece počinju plašljivo kucati:
znaju kad se stane pucati,
nekome su naišli na tragove.

Misle da je tuđin,
ili se otac prikrada
da disanje njihovo krišom čuje,
da pomiluje pogledom stada.

I opet padaju kruške i zvezde,
zvone od popaca ognjišta,
petao ponoćni se javlja,
ne čuje se s puta više ništa.
Deca spuste čelo na uzglavlja.