Proleće u Zagrebu

Prolazim kroz Zagreb ucvetani
prvi put posle rata.
Zaboravljeni bude se dani,
seta me vazdan hvata.

Oblak se beli ucvalog gloga,
kao u dečjoj priči.
Tu je možda pala suza mnoga -
na njih mi srebrne liči.

Cvetalo onde prvo crvenilo,
ko u jesen tamno, teško.
Tu je poslednji otkucaj bilo
srce čije viteško.

Tamo živice ugledam čestu
punu cveća modra, bela.
Devojka mlada se na tom mestu
borcu na vernost zaklela.

Zlatne kao sunce cvetova klice
ispred nekih okana.
Tu je ko dugo gledo iz tamnice
željan sunca i dana.

Nekoliko tek niklih jasika
trepte sred parka mala.
Tu su preplašena od ratnih slika
tri deteta zadrhtala.

Odnekud peva ptica bez predaha,
čuje se dece vrenje.
Otud je kroz miris puščanog praha
došlo oslobođenje.