Na grobu streljanih đaka

Baštovan sedi hoda
kroz leje povrtnjaka,
u sumračni čas dneva,
već ko zna koji put u veku,
i čim mu se ruke pruže
da stabljiku koju odseku,
stane i okleva.

Žao mu je svake liske zelene,
toliko ju je zalio puta,
žao mu je svakog nedozrelog ploda!
neka još zri ta dinja žuta,
još joj se pije
i sunce i voda.

A kada padne veče,
pođe u polje malo,
kolena mu klecaju nejaka,
pođe gde streljano je palo,
najednom ko kad se trava seče,
bezbroj nedoraslih đaka.

Oklevale ni časa nisu
ruke njihovih ubica.
Jer šta su svi ti srpski
grlati, čupavi  đaci, -
prezrivo misle dželati, -
do čopor nepokornih lica
rođen da stvara bune,
i pravi čovek može mirno
u njih okrenuti plotune.

Jer šta su svi ti Soveni
ikad bili u svom veku
do razbojnici i zanesenjaci,
ili lažni sveci
što tobož plaču
kad biljku u povrtnjaku seku.

Baštovan sedi se osvrće,
čuje li mu ko teške misli:

"Ah, jadni mališani,

kako su se smirili i stisli

u kutu vlažne njive;

a plotove su nekad preskakali

i krali zelene šljive.

Kako sad kao zemlja ćute,

nijedan da se javi, ne sme;

a dan su vikali celi

kao da su bez ikakve brige.

Ah, jadni mališani,

u grob su mladi poneli

nedopevane pesme,

šestare, olovke i knjige.

Ko bi slutiti mogao

da se takvih nestašnih derana,

što svaki dan se u Srba rode,

i carevine mogu da plaše!"

Da je samo bog do slobode,

starac bi i ojađen tako

nekoliko celih dana,

kao u vremena stara,

kroz pesmu za njima plako.

Baštovan pomilova travu

na grobu gde ležala je skupa

četa dečaka i mladića

i ruka mu zadrhta seda:

ni trava ne sme zalud

da se gazi i čupa,

i travke su živa bića.