Noć u zavičaju

Noć je puna pitomih glasova,
kao glas popca krotka;
sušanj lišća, pad zrelih krušaka.
Najednom s tamnih drumova
kevtanje pušaka.

Uzavreo vazduh se talasa,
izlaze ljudi na pragove,
srca u dece počinju plašljivo kucati:
znaju kad se stane pucati,
nekome su naišli na tragove.

Misle da je tuđin,
ili se otac prikrada
da disanje njihovo krišom čuje,
da pomiluje pogledom stada.

I opet padaju kruške i zvezde,
zvone od popaca ognjišta,
petao ponoćni se javlja,
ne čuje se s puta više ništa.
Deca spuste čelo na uzglavlja.