Devojka u prvomajskoj povorci

Promače s pesmom devojka borac
kroz vetar i miris majskog bilja,
kao kad je pošla u bitke,
na Đurđevdan, uz razvigorac,
uz dva brata, dva okrilja.

Čini ti se vidiš ranjena pada
i za srce se rukom hvata
ko sna da je teškog na njemu mora.
Kroz vatru, ispod puščanog grada,
juriša vojska snagom vihora.

Stid je junaku ne poginuti
za zemlju za koju u jutro rano
i devojka mlada uz pesmu gine.
Postoj, u detinjstvu još zgledano,
devojačko lice otadžbine!

Prolaze za živima poginuli -
mnogo ih ima: jezde, jezde.
Mogu li do kraja dana proći?
Prolaze redom planinske noći
kad su mrtve oči gledale zvezde.

Ko bi mogao ne voleti
zemlju čiji je svaki kutak
i čas: borba, stradanje teško.
Postoj, postoj, još koji trenutak,
ti, otadžbine lice viteško!