Pečurke

Ničite! pljusak blago izusti
i najednom proplanak večernji pusti
čovečuljaka belih svet prekrili,
stade radosno da vaskrsava,
ko da su samo pridremali bili,
da ih je žive pobusala trava.

Ničite! pozva šuma kroz trubu,
i gljive tihe, slične golubu,
staše izlaziti zemlji iz mraka
najednom žive i cele celcate,
ko da su hitnim poslom pečuraka
sišle pod zemlju da se opet vrate.

Ničite! vetar se javi šapatom
i čovečuljci ogrnuti zlatom
digoše čelom humke, grobne ploče,
i ponovo šuma oko njih puče
i razgovor opet prigušeni poče
što ga je oluja prekinula juče.