Seoska reka

Tekla selom bistra, reka,
dobra, mala,
bez virova predubokih,
bez opasnih, zlih obala,
bez mostova, rečnih brana.
Lenjo išla njena voda,
mogao si da je gaziš
gde god ti je bilo volja,
svud je na njoj bilo broda.

Rađala se na pet mesta:
ispod žila bukve stare,
ispod nekog krivog bresta,
u kamenu ispod brda,
iz leskovih gustih česta,
u stoletnoj senci hrasta.
Tu je tanki rečni končić,
tu u polju brza česma,
tu barica srebrnasta,
bistre brdske vode lončić,
tu vodopad jedva vidljiv
ko srmena dva povesma.

Dovlačila je u dolinu
jutrom trube belog platna,
noćnu mraka plast do plasta
i otkose danju zlatne,
donosila po tri vira
dubokoga šumskog mira,
i mirise iz daljine
brdskih trava
i bukava, i kupine.

Živele su stare žabe
godine u jednom viru,
niko da ih otud tera;
živeli su mirno raci
pod kamenom, u svom stanu,
ništa da ih uznemiri
i izbaci
na obalu, na poljanu.
Stajao je šljunak što je
u korito pao rečno
nepomično po tri dana,
niko tamo da mu smeta;
činilo se sve u reci
nepokretno, dugovečno.

I ta tiha, voda krotka
kao jagnje od tri dana,
što je znala celom selu
punu mira noć da otka,
i ta dobra reka mala
jedanput je nabujala,
jedanput je počinila mnogo zala
što ne pamte kose sede -
jednom o tom pričaću vam
sve po redu.