Prosjak

Prosjak je silazio putom
malom u dolji selu,
komad večernjeg neba
nosio je na čelu.
Okolo po polju žutom
zrelo je more hleba.

Zreo je u srcu vlata
nečiji hleb mek i beo.
Kraj polja punog zlata
umoran prosjak je seo.

I on čiji neće biti
sa toga bogatog polja
ni klas, ni slama, ni pleva,
radosno pogleda u nebo
i poče da peva.