Deca

Na poljani iza crkve Svetog Marka
neobično naselje ima:
drvene kuće na točkovima,
kao sudbina onih što u njima žive,
nestalne i jadne,
bez temelja i dima.

Lupaju viljuške o limene tanjire,
čuje se dece žagor i plač:
gde god je hleba malo
i beda nad glavom kao goli mač,
deca su jedini blagoslov božji,
poput riba se u vodi množe.

Posle večere poležu kao sardine;
šćućurene u uglu majke sanjaju:
devojčiće će postati prve balerine
u Narodnom pozorištu,
za velike svetske filmove
doći će da ih ištu.

Pred vratima puše dva avgusta seda,
zamišljaju kako će im sinovi
biti jednom publika
iz prvog reda;
neće stavljati perike,
ni crtati osmeh na licu,
ni ružičasti oblačiti triko.

Cirkusko naselje polako guta mrak,
dok za promašenim i nepostižnim teže
igračice na užetu,
ostareli glupi avgusti
i majstori ravnoteže.