Od kuće do škole

Od Katine kuće do škole
ima više od časa,
kroz šumu, utrine gole,
preko plota, niz reku;
čas ideš kolskim putem,
čas niz stazicu preku.

Mnoga deca u gradu
udarila bi u suze
da tako kroz livadu,
kroz šumu, kukuruze,
ujutru prođu sama,
da sretnu vučjaka prava,
da čuju u blizini
rikanje volova i krava.

A Kata mirno korača
kroz šumu punu tame:
tu panj liči na čoveka
što u zasedi čuči,
na stvorenje iz priče
opominje u magli smreka,
potok ljutito buči.

Tamo ukraj vratnica,
kud ona proći mora,
bik strašan put joj preči,
kolači na nju oči -
došlo bi do zlih razgovora
kad bi znao ljudske reči.

Kata se pomirljivo nasmeši
na njegove oči mrke,
reči mu dobaci prisne,
i prođe izatrke
pored strašnog bika,
a torbičicu stisne,
da je u livadi drugoj
dočeka nova rika.

U potoku nečije pseto
ide joj u susret i reži,
vidi se, zloća prava,
i kao da u nju gleda;
a ona umesto da beži,
korake usporava,
kako je savetovao deda.

Toliko puta Kata
naiđe na zmiju putanjom -
ogrnula plaštić suri,
pa pošla na neku metu;
Kata se osvrne za njom
pomisliv: "Svak li se žuri
nekud na ovom svetu!"

Katicu usred puta
stigne često kiša plaha,
reka stane da narasta,
prelije se preko međe;
ali ona bez straha
po uskom poljuljanom brvnu
na drugu obalu pređe.

Ugleda ponekad uz put
goveda u kakvoj šteti,
njivu nečiju gaze,
pa mada hita u školu,
brzo za njima poleti,
istera do utrine i staze.

Mnogo nju gredom stvari
mami na uživanje, igru,
poljem dečaci, ovčari,
jure se, gone čigru,
i detlić, veverica žuta
hoće da je odvedu s puta.

U reci se šareni šljunak,
gušter bi se igrao žmure,
mami je na livadu kaćunak,
vetar je za rukav vuče;
ali ona se žuri,
i danas ko i juče.

U školsko dvorište Kata,
a zvono za ulazak zvoni.
Učitelj stoji kraj vrata,
svakom se đaku javi.
Jedan po jedan oni
prilaze, skidaju kape,
a kada naiđe Kata,
on je pogladi po glavi.