Nad sveskom umrlog đaka

Otvori starac svesku umrlog đaka
pa stište čelo sećanjima obuzet:

Zašto li mu je lice bilo nasmejano
s jedne strane, a tužno s druge,
i rumen rub oko kapaka
i kose duge?

Zašto li je dečak taj uvek zakašnjavao,
zašto su mu prsti bili
puni zanoktica,
zašto je često na času spavao?
Zašto je tesnih išao
laktova i nogavica?

Zašto su uvek kad u razred uđe
zamirisali kuhinja i podrum
i prljavo suđe?

Zašto je neopran bivao dečak taj,
kao da se oko njega nisu svijale
ruke nikakve žene?
Zašto su mu žlezde na vratu
bile naduvene?

Zašto je rasejano odgovarao i grešio,
kakvim je brigama bio obuzet?
Zašto se onako snuždeno smešio?
I zašto je već ostavio svet?

Kad bi da uskrsne mogao
taj dečak rumenih kapaka
i oteklog vrata!
Da opet u školu dođe
bar samo pola sata!

Starac bi onako beo
kraj njega u klupu seo
i rekao reči što blaže.
Rekao bi da mu prašta prljave nokte i uši
kosu bi mu milovao dugu,
molio ga da mu svoje brige kaže.

Dvojke bi mu zbrisao sa zadataka
i pod ruku s njime pošao
da hoda izvan grada,
kad bi opet na zemlju došao
taj dečak da ponovo strada.